Govor prirode
Osvanulo je jutro. Probudio me je živahan lavež. Bio je to Pas. Lajao je na jedva primetne sunčeve zrake koji su se probijali kroz debela stabla koja su se uspravljali ka oblacima, dok je vetar mirno hujao probijajući se kroz labirint granja koje je mahalo plutajućim oblacima. Ustao sam i brzo napustio drvenu kolibu krenuvši kroz šumu u potragu za plodovima. Sunce se i dalje jedva naziralo iza horizonta, kog je prekrivalo visoko drveće. Po zemlji senke su igrale čardaš pozdravljajući zoru koja je odagnala satima tame. Užurbanim korakom hodao sam radujući se novom danu. Najslađe bobičasto žbunje često se nalazilo ispod obližnjeg mosta, pa sam se tamo i zaputio. Kad stigoh blizu, već sam mogao čuti neprijatnu buku auta čiji su vlasnici žurili na posao. Tu i tamo začula se koja glasna sirena koja bi uplašila jadne ptice koje su boravila na obližnjim granama, te bi poletele i stopile se sa prelamajućim nijansama plave boje koja se talasala nebom.
Što sam bivao bliži - vegetacije je bilo sve manje. Kako je buka jačala, svo zelenilo i prelepa stabla počeše povijati svoje grane nalik čoveku kada pogne glavu u nedaći. Prvo što sam primetio jesu grane koje su se povile k meni kao da su želele da pobegnu od tog mesta. Delovale su nesrećno i nezadovoljno, čak i besno. Odmah posle, stabala je bilo sve manje, zeleni pokrivač je postajao izgažen i gubio je lepotu. Tu bi često prohujao vetar koji je, činilo se, sažaljevao ogoljena stable davajući im nadu, a ona su odgovarala šuškanjem slabih listova koji su opadali. Podsećali su me na suze nemoći i nepravde. Sporo su lebdeli vazduhom dok konačno nisu dodirnuli površinu zemlje osuđeni na večni plač i bolna sećanja. Često bih u svojoj vreći spakovao to lišće noseći ih nazad u kolibu kako bih ih polegao na zemlju trudeći se da im pružim miran san. Napokon sam prišao mostu. Moj pogled ispunjavala je mala pustinja sačinjena od raznobojnih plastičnih kesa koje je vetar kritikovao. Bilo je tu mnoštvo kartonskih kutija, ali i mnogo drugog smeća. "Sad je mnogo gore", pomislio sam. U jednom momentu mogao sam da čujem bobičasto žbunje kako se jada i traži pomoć. Nisam znao kako da im pomognem. I opet sam prezreo ljude.
Iste večeri, izležavao sam se na travnatom brežuljku sa Psom, posmatrajući zalazak Sunca iza horizonta. Stope su mu se oslikavale nebom kao kakva nezgrapna šara na tigrovom krznu. Posmatrao sam mahanje krila ptica što su gospodarile daljinom. Čuo sam i hukanje sova na visokim granama. Činilo se da uspavljuju ptiće svojom uspavankom. Nebo je plovilo svojom putanjom, neumorno i nezaustavljivo, odnoseći poslednje otiske starog Sunca pre nego što vreme i san donesu novo.
Ta noć bila je duga. Nisam mogao da zaspem. Razmišljao sam o smeću viđenom ranije toga dana; razmišljao sam o neznanju koje kruži umovima gradskog naroda. Bila je tišina i jedino sam čuo žubor obližnje reke. Čuo sam da umiruje. Seo sam, zatvorio oči i slušao. Nakon nekog vremena, shvatio sam da se moje čulo izoštrilo. Mogao sam da čujem i najsitniji šum, pa čak i korak noćnog insekte koji je vrebao među travkama koje su prekrivale noćne sene. Mesec je prekrivao lišće svojim sjajem čiji je odraz oslikavao prelepu daljinu.
Sledeće jutro otišao sam do obale reke koja je odveć tekla i nosila mnoštvo granja po dužnosti. Kada sam stigao, ugledao sam starog ribara koji se spremao za polazak. Kad je odlazio, u reku je bacio kakvo smeće koje nisam mogao da vidim. Gledao sam kako reka odnosi to smeće svojim tokom... Narednih nekoliko dana nisam se susretao sa kakvim ribarima ili lovcima. Hodao sam tako uživajući u lepom podnevu. Pored mene veselim korakom koračao je Pas. Koračali smo peskovitom obalom uživajući i vlažnom pesku koji je plesao pod našim nogama dok je reka, ne obraćajući pažnju na nas, žuborila nošena vetrom ka svom ušću. Kada smo stigli do obližnjeg jezera, prizor je bio uništen. Prelepa priroda isklesana kristalnim odsjajima jarkog prolećnog sunca sada bila je prekrivena ostrvom smeća. Pas je počeo da laje...
Te večeri bio sam potresen. Osećao sam prazninu oko srca - plašio sam se za prirodu. Kad sam se setio prizora, setih se i ribara nekoliko dana pre. Često sam razmišljao - šta to ljudi misle čineći takva nedela? Sad sam sedeo pokraj reke pustivši da mi reka kvasi stopala. Gledao sam u svoj odraz - podsećao me je na to ko sam. Rukama, potpljenih u snažni kolosek, milovao sam reku. Činilo se da nije obraćala pažnju.
Sunce je počelo da zalazi - Mesec se izdizao. Noćas je bio pun. Svečano se penjao crvenim tepihom poklanjujući se Suncu. Kristalno se sjajio na vodi - imao sam osećaj kao da ga dodirujem. Plutao je uzburkanim talasima koji su plutali na površini vode. Popevši se na svoj presto, njegovi plameni svetlosti spuštali su se tačno obasjavajući me. Delovalo je kao na pozornici. Tad, uvideo sam nadu.
Sledećeg jutra pokupio sam stari kanap i mnogo stare tkanine. Svezao sam ih i zaputio se ka jezeru. Šetao sam, radosno i zanosno, kad sam ugledao kakvu zelenu mrlju u reci. "Tu tebi nije mesto", pomislio sam. Pogledao sam uzvodno i video kako nekakva zelena tečnost preliva blistavu plavu boju. Zabrinuh se i hitrim korakom zaputih se uzvodno - prateći izvor. Približavajući se, nekakav neprirodan zvuk je bivao sve jači. Stigavši, ugledao sam ogromnu metalnu cev kako u reku ispušta tu zelenu tečnost.
Osećao sam se bespomoćno...
Zabranjano svako kopiranje sadržaja bez prethodne dozvole autora.
コメント